Inace, sedam zemalja poseduje teritorije na Antarktiku, no, svih sedam je pristalo da ostave svoj suverenitet i teritorijalni integritet po strani (zvuci poznato?), da bi u saradnji sa ostalim zemljama radili na ocuvanju i proucavanju ledenog kontinenta. Eh, da bar ovde malo zamrzne na jedno 3-4 godine…

Povijest sibirskog haskija pocinje kroz vucne pse koji su dovedeni na Aljasku iz istocnog Sibira 1909 godine. Za sjeverne narode vucni pas bio je važan za vucu saonica kojima se vršio lov i prijevoz. Iz tih pasa razvili su se današnji polarni psi. Prvi spomen sibirskog haskija veže se uz pleme Chukchi (Sibirski Apachi). U plemenu vodila se velika briga kod uzgoja jer su htjeli uzgojiti pse koji ce zadovoljiti njhove potrebe a to su; da u što kracem vremenu predu što vecu razdaljinu, da imaju dobar smisao za orijentaciju, da izdrže velike hladnoce i nedostatak hrane, tj. uvjete polarne klime. Radili su selekciju štenadi odmah nakon par mjeseci njihova života, gdje su slabije pse ubijali dok najbolje pse ostavljali su za vucu i parenje. Tokom odrastanja pasa pleme je vršilo daljnju selekciju promatrajuci pse kod njihove radne aktivnosti prilikom vuce saonica. Takvim postupkom dobili su pse sa današnjim karakteristikama sibirskog haskija, snažnog, brzog, izdržljivog, sa dobrom orijentacijom, koji može podnjeti razne teške uvjete života.

Ubrzo su ljudi shvatili da su sibirski haskiji izmedu svi vucnih pasa sa svojim karakteristikama najidealniji za vucu saonica pa su ih prestali ismijavati kao male i slabe pse.
Baš takav malen i izdržljiv pas bio je najidealniji za vucu saonica što neki uzgajivaci pasa nisu prihvacali pa su nastala takmicenja u utrkama saonica koje su bile vucene razlicitim psima. Tako se prva utrka održala izmedu dva lovca kada su htjeli jedan drugome dokazati da posjeduju brže pse. Prva registrirana utrka održala se izmedu dva grada na sjeveru Aljske, (Noma i Kendla) 1908 godine a staza je bila duga 408 kilometara i predena je za 119 sati.

Dogadaj koji je širom otvorio vrata priznanju sibirskog haskija dogodio se 1925. godine, na Aljasci u gradu Noma, gdje je zavladala bolest difterija. Problem je bio u tome što u gradu nije bilo lijeka pa je lijek trebalo dovesti iz susjednog grada koji je bio udaljen 600 milja. U to vrijeme nije bilo avionskog transporta a drugim putevima nije se moglo doci do toga mjesta. Tako je na tom hladnom i snježnom sjeveru jedina preostala mogucnost za spašavanje oboljelih, bila u tome da se psecom zapregom prijede 1000 milja i donesu ljekovi. U tu nemogucu misiju upustio se Gunnar Kasson 2. veljace 1925. sa svojim timom pasa. O tom podhvatu se culo diljem svijeta i odmah su se prijavili i ostali ljudi koji su sa svojim zapregama htjeli se ukljuciti u tu akciju. U jednom od timova jedan je pas svojim podhvatima postao prepoznatljiv u cijelom svijetu. Njegovo ime je Balto i on je prešao razdaljinu do grada Noma voden svojim vlasnikom Gunnar Kassonam. Na tom putu taj sibirski haski, Balto, svojom inteligencijom, instinktom i smislom za orijentaciju mnoga puta je spasio život svom vlasniku. Nije samo spasio život svom vlasniku nego je i došao do mjesta i tako spasio stanovnike od totalne katastrofe. U njegovu cast je u Central parku u New York-u postavljen spomenik i snimljen film po tom dogadaju, a od 1973. svake se godine održava utrka u tu cast i tom rutom kuda su išli timovi pasa u borbi za spas gradana Noma.

Zbog izrazitih ujednacenih karkteristika sibirskog haskija pasmina je priznata od AKC-a (American Kennel Club) 1930. godine, a prvi službeni standard je objavljen 1932. godine.

Sredinom pedesetih godina prošlog stoljeca sibirski haskiji su došli i do Evrope gdje su se od tog doba poceli uzgajati i sticati svoje ljubitelje. I tu su se našli ljubitelji utrka pa se i po Evropi pocela održavati takmicenja u vuci saonica.

Sibirski haski se u prošlosti koristio prvenstveno kao vucni pas ali radi svoje ljepote, dobre i vesele naravi te inteligencije, osim za vucu saonica poceo je sve cešce biti pas za pratnju tj. kucni ljubimac. Sibirski haski u prosjeku živi 15 godina. On po svojoj naravi nije pas cuvar. Vaše goste i prijatelje te slucajne prolaznike docekuje s radošcu, a to je zato jer prvobitini uzgajivaci iz plemena Chukchi cijenili su svoje pse i prema njima nisu bili grubi. Za velikih zima vlasnici pasa iz plamena Chukchi stavljali su spavati sibirske haskije zajedno sa svojom djecom kako bi ih psi grijali gustom dlakom u hladnim nocima. Godinama primjenjujuci tu metodu sibirski haski je usvojio bliski odnos sa djecom, što se danas ocituje u njihovom izrazitom zadovoljstvu igrajuci se sa njima. Svu pažnju i poštivanje vlasnika i uzgajivaca, sibirski haski je usvojio i preko svojih gena prenio na novo potomstvo, a to su današnje njegove karekteristike.

Najvažniji znakovi pasmine

Sibirski haski spada u V. FCI skupinu – Špicevi i psi primitivnog tipa. Unutar te skupine pripadaju podgrupi vucnih psa. Po klasifikaciji FCI organizacije (Medunarodna kinološka organizacija) sibirski haski je pas srednje velicine. Visina mužjaka u grbenu je izmedu 53 do 60 cm, a ženke izmedu 51 do 56 cm. Težina mužjaka krece se od 20,5 do 27 kg, a ženke od 16 do 22,5 kg.

Anatomija Sibirskog haskija

Izražaj glave mora biti prijateljski. Lubanja bi trebala biti srednje velicine u skadu sa tijelom. Oci su smede, plavosmede ili svijetloplave, a isto tako oci mogu biti razlicite boje (jedno smede drugo plavo), bademastog oblika. Uši visoko nasadene, uspravne i trokutaste. Gubica je srednje dužine i širine lagano se sužuje prema nosu. Pas ima razlicitu boju njuške koja zavisi od boje dlake. Sibirski haski ima vrat srednje dužine koji je ponosno uzdignut dok pas stoji. Prsa bi trebala biti jaka, a leda ravna i cvrsta. Boja psa je veoma razlicita i može biti: od crno-bijele, crveno-bijele, sivo-bijele pa sve do potpuno bijele boje. Pas dva puta godišnje mjenja dlaku koja je srednje dužine a ispod dlake je veoma gusta podlaka. Rep je nošen uzdignuto zavinut u krug koji se zatvara na njegovim ledima. Kretanje sibirskog haskija je elegantno i ponosno. Prednje noge su ravne i paralelne kao i staržnje koje su malo razmaknute. Šape su po velicini u skaldu sa velicinom psa, ovalnog oblika.

Temperament sibirskog haskija je prijateljski a narav mu je vesela. Sibirski haski je jedan od rijetkih pasa koji mogu izdražati velike temperaturne razlike i to od -55 do +45 stupnjeva, te iako je polarni pas vrucine podnosi bolje nego mnoge druge pasmine.

Dynasty D Pegasus

Sinnar

Na ovim slikama vidimo dva razlicita sibirska haskija. Lijevi haski (Dynasty D Pegasus) je crveno-bijele boje sa plavim ocima i sa izraženom maskom glave. Desni pas je (Sinnar)crno-bijeli pas sa smedim ocima i sa manje izrazitom maskom glave. Maska može imati veoma razliciti oblik. Uvijek postoji neka razlika te nije moguce naci dva sibirska haskija sa istom maskom. Kao što se vidi na slikama maske pasa potpuno su razlicite.

Takoder na tim slikama vidimo kako sibirski haski može izgledati u razlicitim konbinacijama boja. Razne konbinacije boja dlake i ociju daju draž išcekivanja štenadi jer konbinacije su nedpredvidive. Na prikazanim glavama pasa vidimo normalan izgled ušiju, uspravne, trokutaste i visoko nasadene. Vidljive su razlicitosti boje njuške.

Prvi je oktobar 1939. Mirno  nedeljno poslepodne. Danas je tacno mesec dana od pocetka Drugog svetskog rata. Jedna podmornica klase B ulazi u luku Keln u Nemackoj. Kapetan podmornice Ginter Prin se iskrcava i iznenada ga presrece kurir. ”Prenosim poruku da  se kapetan Prin hitno javi u generalstab” prenosi kurur. Nacelnik generalstaba je bio Karl Donic, komandant podmornicke flote. Prin nije bio svestan da ce zapoceti „Specijalnu operaciju P” jednu od najsmelijih misija Drugog svetskog rata. Sam Vinston Cercil ce je opisati kao „inzavaredan proizvod profesionalnih umeca i hrabrosti”. Nacelnik generalstaba Denic je bio iskusan podmornicki oficir Pvog svetskog rata, kada je Nemacka Kraljevska podmornicka flota umalo izgladnela Englesku svojim drskim napadima. On je cvrsto verovao da bi flotola od 300 podmornica brzo resila ovaj rat u Nemacku korist. Ali podmornice se nisu uklapale u Hitlerovu ideju o Nemackoj prevlasti na moru, tako da je na pocetku rata raspolagao flotom od 56 podmornica od cega je polovina bila klase VII i IX namenjenih prekookeanskim plovidbama. Denicova strategija sastojala se u stvaranju tzv. „vucijih copora” koji su cinili grupe podmornica od 6 do 9, koje je usmeravao na „lovljenje” britanskih konvoja, ali to je bilo nedovoljno za odlucujuci udarac britanskoj mornarici. Poceo je da postavlja pitanje kada bi jedna podmornica mogla da zada ozbiljan udarac britanskoj floti. Nije dugo cekao na odgovor koji se zvao Skapa Flov, velikoj pomorskoj bazi  na Orkanskim ostrvima, koja se nalazila skoro na polovini nemackih pravaca napada na Severno more sto je samo po sebi predstavljalo izazov prve vrste. Skapa Flov se nalazilo na posebnom mestu u srcu svakog nemackog mornara. To je mesto na kome leze ostaci nekad ponosne Nemacke Kraljevske ratne mornarice koja je tu morala biti potopljena 1919. I tako je na ostacima nekadasnje nemacke pomorske moci plovila britanska mornarica.

Kapetan Ginter Prin

Vrhovni oficir podmornice u-47. Upkos kratkoj karijeri postao je jedan od najpoznatijih asova podmornickog rata. Za Denica tridesetjednogodisnji kapetan predstavljao je pravo resenje. Prin je svoju pomorsku karijeru zapoceo u 24-oj u trgovackoj floti, ali kako nije mogao naci stalan posao postao je clan Nacionalsocijalisticke partije 1932. a potom i Kriegsmarine (ratne mornarice) 1933. Ucestvovao je u Spanskom gradjanskom ratu kao kapetan podmornice koja je donela prvu podmornicku pobedu Nemackoj mornarici (potapanjem broda Atina prvog dana rata iako nacisti to nikad nisu zvanicno priznali). Ukupno je potopio tokom svoje prve patrole tri broda, ukupne tonaze 66 000 tona i za to dobio gvozdeni krst drugog reda. Americki ratni dopisnik Vilijam Sirer koji je sreo Prina u Berlinu opisao ga je kao „uredno posisanog, zgodnog, fanaticnog nacistu i ocigledno sposobnog”. Kada je usao u stab Prin je ugledao Donica sa mapama na stolu a na vrhu se nalazila mapa Skapa Flova. Nije stigao ni ljudski da se pozdravi a Donic mu je vec postavio pitanje: „Sta mislis da li bi podmornica mogla da se provuce kroz Skapa Flov i da torpedira plovila koja se tamo nalaze ”. Dao je Prinu vreme od 48 sati da detaljno prouci mape, fotografije i obavestajne podatke vezane za operaciju pre nego sto mu da konacan odgovor. Posle vecere kod kuce Prin je poslao svoju zenu i dete u setnju a potom je rasuo brojne mape i podatke o misiji na pisaci sto. Tu se nalazilo mnostvo podataka o plovilima i odbrani koju poseduje Britanska pomorska luka, iz cega se vidi da je Donic vec planirao akciju duze vreme. Fotografija iz vazduha koja je datirala od 6 septembra pokazivala je citavu flotu usidrenu u zalivu cije su ulaze kojih je bilo 7 stitile podmornicke mine i potopljeni brodovi iz prethodnog rata. Takodje podmornicka izvidjanja su pokazala jake morske struje u tom rejonu tako da bi navigacija i po danu bila izuzetno teska. Pa ipak u trecem ulazu koji su pokrivali dva potopljena broda ukazala se mogucnost provodjenja podmornice ukoliko bi se to izvelo u noci izmedju 13/14 oktobra, kada se ocekivala jedna od najvecih plima u godini pracena bez meseceve svetlosti. Nakon svega toga Prinov odgovor je bio : „Da”.

„Vrlo dobro” odgovorio je Donic dok je stiskao ruku Prinu, i dodao: „spremite svoje plovilo”. Prinovo plovilo u-47 bila je prekookeanska podmornica klase VIIB, sa kojom je Donic mislio da potapa Britansku flotu s obzirom na skromni budzet koji mu je u to vreme dodelio Berlin. Podmornica je tezila 750 tona sa operativnim dometom od 8 700 milja sto je bilo dovoljno za patrolu oko Britanije ili polovine Atlantika. Kretala se brzinom od 16 cvorova na povrsini, 7 cvorova pod vodom i mogla je da zaroni na dubinu od preko 100 metara. Bila je opremljena sa 4 torpedne cevi ( dve napred i dve pozadi), na prednjoj strani nalazio se 88mm top a na zadnjoj protivavionski top od 20 mm. Prvi oficir podmornice bio je  kasnije daleko cuveni komandant u-46 i u-567 Bertl Endras, drugi oficir je bio Amelung von Varendorf (kasnije komandant u-213), navigator Viljem Shper i ostala 42-clana posada bili su dobrovoljci  i iskusni podmornicari.

8. oktobra tacno nedelju dana posto se Prin upoznao sa „Operacijom P” u-47 je bio spreman za isplovljavanje iz luke Keln. Nije bilo ceremonje, nije bilo pompe osim pozdrava pomorskog kapetana (kasnije admirala) Hans-Georg von Friedburga podmornicarskog genija koji ce kasnije preuzeti komandu nad Denicovim podmornicarskim operacijam pred kraj rata. U-47 je plovila oko danske obale i usla u Severno more, izbegavajuci svaki sukob na taj nacin sto je ostajala na dnu tokom dana a plovila nocu. „Posada me je gledala upitno ali niko nije ni rec progovorio” kasnije ce zapisati Prin. 12-og uvece podmornica je izronila radi utrvdjivanja svog polozaja. Vreme je bilo jako lose, jaki pljuskovi praceni vetrom otezavali su navigaciju. Prateci obalska svetla koja su Britanci velikodusno ostavili upaljena Prin je utvrdio da se nalaze nekih 1.8 nautickih milja od Orknaja. Endras je upitao „Idemo li u posetu Orknaju gospodine” Prin je jednostavno odgovorio „Drzi se idemo u Skapa Flov”. Na to je Endras rekao ” To je sasvim u redu gospodine kapetane, sasvim u redu”. U 4 AM podmornica se spustila na dubinu od 270 m. Prin je obavestio posadu da ce sutra napasti Skapa Flov i izdao instrukcije da se maksimalno stedi energija i vazduh sto je podrazumevalo kretanje i pricanje samo u krajnjoj nuzdi. Svi su otisli u krevete, svetla su se pogasila i  u podmornici je vladala potpuna tisina. Jedino sto se moglo cuti bili su otkucaji kontrolnog sata i poneka kap vode sa cevi. Prin nije mogao zaspati. Ustao je i u kontrolnoj sobi zatekao Shpera kako gleda kartu Skapa Flova. Gledali su je tako dugo nakon cega je Shper upitao: „Da li mislite da mozemo da udjemo”. „Da li mislis da sam prorok, cuti i stedi vazduh” uzvratio je Prin, nakon cega se vratio u krevet. Radio operator se u tom trenutku sapleo posle cega je neko rekao „Tisina matori spava”. Prin je odgovorio: „ On samo odmara oci”. U 4 posle podne jak smrad dizel goriva i znojavih tela pomesao se sa mirisom iz brodske kuhinje. Kuvar Valz je prevazisao sebe: supa, snicle, grasak, krompir i zelena salata sa jakom kafom kao aperativom. ”Poslednja vecera” kako ju je posada nazvala. Prin je vecerao sa Endrasom i Varendorfom koji je sve zasmejavao. Nakon vecere stolovi su sklonjeni a posudje oprano. Tri coveka su postavila eksploziv na prednji deo podmornice u slucaju tezih ostecenja i nemogucnosti kretanja a ostala posada je skidala svoje ID plocice u slucaju zarobljavanja (ako ga uopste bude bilo). U 7 uvece Prin je naredio: ”Na pozicije za izronjavanje”. U 7:15 Prin je zapisao ”Povrsina”. Noc je bila vedra i vidljiva, suvise vidljiva. Prin je za trenutak pomoslio da odlozi misiju za 24 casa ali je Endras rekao: „Pa kapetane izgleda da ce noc biti vedra za torpediranje.” Prin je naredio:” Oba motora sa pola snage napred.” Naredna cetiri sata Prin ce provesti u borbi sa jakim morskim strujama provlaceci podmornicu izmedju mina, potopljenih plovila i stena. U 12:27 Prin unosi novi zapis u dnevnik: „U Skapa Flovu smo” . Ali kako je podmornica izronila tako su je obasjala jaka svetla. Auto na obali je farovima kratko obasjao posadu i otisao u pravcu luke. Da li su otkriveni? Prin nije znao (kasnije ce se ispostaviti da je to bio taksi) a beg u tom trenutku nije bio moguc zbog plime. U svakom slucaju Prin je hteo po svaku cenu da nadje metu. 12:55 „Nema brodova na vidiku iako je vidljivost jako dobra”. U-47 plovi na zapad skoro 3.5 milje od ulaza u zaliv. Negde napred leze ostaci Nemacke kraljevske mornarice ali gde su britanski brodovi? (kasnije ce se ispostaviti da je nedostatak meta rezultat loseg planiranja opreacije), a onda je von Varendorf kroz svoj dvogled ugledao tamnu senku broda koji je identifikao kao klasa Royal Oak. Zapravo to je bio Royal Oak licno, brod tezak 29 000 tona lezao im je na dohvat ruke, a iza njega laki nosac aviona Pegasus tezak 6 900 tona. „Kako nema krstarica sledi napad na veliki brod” zapisao je Prin.

„Daljina 3 000 jardi. Procenjena dubina 22 stope. Torpedne cevi za povrsinsku paljbu”

„Cevi napunjene”

„Otvorite torpedna vrata”

„Sve cevi spremne”

Endras je nisanio i komandovao: ”Pali!”

12:58 Torpeda ispaljena, radio operater je izvestavao:”Torpeda u vodi”, a onda je Shper brojao: pet , deset, petnaest… Na drugoj strani na Royal Oak-u skoro citava posada je spavala ukljucujuci gostujuceg admirala H.E.C. Blagrova. Neki su bili zbunjeni prvom tupom ekspozijom, da li je  u pitanju bomba, mina? Ali nigde se nije videla vatra? 1200 ljudi se vratilo na spavanje jer nije data uzbuna, ali onda su poceli da javljaju da brod trpi pritisak i tone. Na drugoj strani na u-47 Prin i posada su shvatili da ili su promasili ili torpeda nisu eksplodirala sto nije bilo neobicno. Da je komandant bio neko drugi u-47 bi krenuo kuci ali ne i Prin, Denic je izabrao pravog coveka. Okrenuo je podmornicu i naredio da se naoruza zadnj deo podmornice. Endras je ponovo nisanio i komandovao: „Pali!”. Ponovo je Shper brojao i napokon jaka eksplozija se zacula. U 1:16 Royal Oak se nagnuo za 45 stepeni i sa sobom poveo oko 800 ljudi ukljucujuci 24 oficira i admirala Blagrova. Posada na u-47 nije imala mnogo vremena za slavlje jer trebalo je pobeci iz usijanog zaliva. Proslo je manje od pola sata od prvog ispaljenog torpeda, u 1:28 plima se ponovo menja i poslednji je trenutak za beg. Prin nareddjuje sa ¾ snage nazad. I ponovo se provlaci prkoseci jakim morskim strujama, minama i potopljenim plovilima.U 2:15 zapisuje „Ponovo smo napolju”. Obraca se posadi : „Svim pozicijama, paznja, jedan brod potopljen, jedan ostecen i napolju smo”. Ovaj put pustio ih je da se vesele. Sledeceg dana dok je u-47 bila sigurno na moru Britanci su objavili gubitak Royal Oak-a, dodajuci da je napadacka podmornica takodje potopljena. Ujutro 15-og stigli su u  Wilhelmshave docekani od admirala Denica i Grossadmiral Raedera. Na licu mesta Denic je posadu odlikovao gvozden krstom a Prina gvozdenim krstom prvog reda. Istog popodneva svi oni su poslati u Berlin firerovim licnim avionom. U Berlinu Hitler je licno cestitao Prinu i nazvao njegovu misiju: „najhrabrijim delom koji su nemacke podmornice mogle izvesti” (Denic je iskoristio priliku da nagovori Hitlera na povecanje proizvodnje podmornica, nasta je Hitler na kraju pristao). Sto se tice Britanaca skandal koji je nastao oko Skapa flova doveo je do kraja nekoliko pomorskih karijera (u celom ratu samo je jos jedan britanski ratni broj HMS Barham potopljen od strane podmornica [u-331]) Cercil kao Prvi lord Admiraliteta je spasen samo zbog toga sto je bio nov u poslu. Kraljevska mornarica bila je primorana da premesti svoje luke koje su Nemci brzo minirali. HMS Nelson i  HMS Belfast su osteceni a cetiri druga plovila potopljena zahvaljujuci ne maloj ulozi u-47.